Primitivac

Da Sale Nacionale Đorđević nije u septembru mesecu zasukao rukave i sa 12 odabranih momaka doprineo da Srbija unese još jednu medalju u svoju kolekciju, naša košarkaška scena bi mogla komotno da se uporedi sa nekom od audicija za zvezde granda i slučne muzičke programe. Dođe na te audicije dosta ljudi koji znaju da pevaju, ali se pojave i gomila onih blentavih , krezubih, mutavih , mentalno obolelih; gomila onih koji bez blama krešte u mikrofon jer vole da ih snima kamera i koji vole „da izadžu na televizor? majke mi !!!“.I takve budale obično zasene ove muzički obdarene , jer publici nikad dosta dvorskih luda, klovnova, pajaca i cirkuzanata.Jedni im se smeju , drugi ih sažaljevaju, treći ih ogovaraju, ali efekat ostaje. Ukrali su šou i priča se samo o njima.

Sport i biznis u našoj državi nikad nisu išli zajedno. Još mučimo muku da se oslobodimo onog davnašnjeg komunističkog koncepta sportskih klubova kao mesta „ gde omladina treba da kvalitetno provodi vreme i razvija telo i duh“.Šlepanje takvih nekadašnjih utopističkih ideja u 21. veku  dovodi do toga da se i ovo malo crkavice što je ostalo u nacionalnim kasama ,ide za pomoć Zvezdi i Partizanu, nespornim kraljevima gubitaškog poslovanja poslednjih decenija.Čim je onomad uz imenicu sport dodat pridev profesionalni, u svim normalnim zemljama je to prestala da bude državna stvar.Zato je nesumljivo da su i beogradski blizanci i svi ostali klubovi u Srbiji zreli za gazdu, jednostavno je za te stvari privatizacija najpoštenije rešenje.Šef, boss, gazda, padrino , će da odlučuje ko će da dobije keš a ko nogu u dupe.

Međutim , baš kod tog davanja noge u dupe, budući ponosni vlasnici srpskih giganta će imati naviše problema. Pogotovo kad dođe vreme da se nogira gomila paramecijuma, amebi i umnih invalida koja već godinama pod maskom „ uspešnih sportskih radnika“ parazitira na domaćoj sportskoj sceni , i koji se u opštoj konfuziji snalaze kao šarani u Dunavu.Posebno jer ih mnogo ima i sa crvene i sa crno-bele strane Srbije.

Da ne tupim: Vujošević Dušan, crnogorski državljanin na privremenom radu u Srbiji, nedavno je u svom maniru velikog intelektualca žestoko isprozivao legendarnog Ranka Žeravicu, jer se ovaj usudio da konstatuje kako su Duletovi puleni na meču protiv Zadra šutirali slobodna bacanja nekih „juniorskih“ 70%.Dule je odmah nafilovao kako Žeravica nema pravo da komentariše bilo šta u vezi Partizana jer nema ni jedan klupski trofej, uz briljantnu dvosmislenu sintagmu da „smrt ima dobar ukus“, te da je grehota od Boga što je Žeravica nadživeo prof. Acu Nikolića za 30 i kusur godina.

Ko u životu nije video Ranka Žeravicu mogao bi samo na osnovu ovih konstrukcija da ga zamisli u glavi kao zlog čiču, koji pljuje , psuje i vredja sve što mu padne napamet, a sve to ogrnut zvezdinim šalom. Pogrešno. Žeravica je jedan simpatičan čikica , koji se bliži desetoj deceniji života i koji je u svojoj karijeri uspeo da postane svetski i olimpijski prvak na čelu tadašnje ekipe SFRJ, i koji se danas s vremena na vreme pojavi na nekoj od televizija da iskomentariše košarkaška dešavanja. Izmedju ostalog stigao je i da osvaja te , za Duleta nepostojeće, klupske trojfeje , od kojih jedan upravo sa partizanom 1996.godine.Da ironija bude veća Vujošević direktno lepi šlajmaru za lice čoveku koji je učestvovao u usponu Partizana tokom sedamdesetih godina. Do tada je Partizan bio ekipa zanemarljivog kvaliteta, tada su titule odnosili OKK Beograd, Cibona ( tadašnja Lokomotiva), Zvezda, Bosna, i neki drugi klubovi.Žeravica je između ostalog, prvi čovek koji se u SFRJ borio da se ozvaniči zanimanje košarkaškog trenera, da se uplaćuju doprinosi, da teče radni staž, da se ugovornim putem urede svi aspekti pravne zaštite trenera kao zaposlenog lica. Gledano dalekosežno, da nije bilo Žeravice, ni Dule ne bi mogao da namakne one masne pare tokom kratkometražnog kampovanja u ekipi CSKA Moskva.A porediti njegove i Žeravicine uspehe stvarno je smešno. Svaki navijački neostrašćen pratilac košarke u Srbiji može da posmatra Duška Vujoševića kao čoveka koji 15 godina zaredom  lepo spremi ekipu koju mu sastave Saša Danilović i Todorić, i koji je reprezentaciji , tada aktuelnom svetskom i evropskom prvaku, instalirao na spisak Djuru Ostojića, Vuleta Avdalovića, Dušana Vukčevića i Kostu Perovića.

Na drugoj strani u glupostima ne zaostaje i onaj vlasnik mutantske tvorevine čije je pravno sedište u Železniku, dvorana u Pioniru, čiji je grb pozajmljen od nekadašnjeg kluba KK Crvena Zvezda, a ime nosi po jednom od državnih preduzeća.Pošto grdne novce namaknute mešetarenjem na Kosovu, u kojoj je postao neprevazidjeni maher trgovine nekretninama, Ćoki sada pokušava da prodaje one stare šibicarske fore da 2 miliona + 3miliona ne čine 5 miliona, već da su to stvarna 3 miliona , dok se ona 2 , navodno iz prošle sezone ,tu šlepaju kao ušteđevina , te se izgleda ne troše nego samo prikazuju. Dakle ta 2 ušparana se ne troše, već se troše ona 3 , predviđena za ovu sezonu i to za namirenje potreba i KK FMP i KK Crvena Zvezda i KK Crvena Zvezda Telekom!!! Ćoki u transu urla „mapetovci napravite klub“ i kaže da je“ zvezda kao najveći srpski brend uvek delila sudbinu naroda“. Mislim se : super care, daj i meni onda da treniram sa prvim timom za 4 glave mesečno, nisam neki igrač , al kad se spremim možda i uspem da izbacim Rebića iz rotacije. Jebeš to da zvezda deli sudbinu naroda, daj malo narod da deli sudbinu zvezde.

Zaključno sa danom završetka ovog teksta desile su se još dve stvari:

1.Ranko Žeravica je u maniru stare škole gospodstva, na baljezgaranja Duće Vujoševića odgovorio da neće da ulazi s njim u polemiku, jer smatra da je su njegove reči izgovorene u afektu.Šmekerski , nema šta.

2.Nekadašnji drugi pik sa jedne od najjačih draftova u istoriji NBA , Darko Miličić, neuspešno je započeo svoj izlet u kikboks, jer je izgubio od nekog anonimusa koga su mu izveli , u nadi da Dare neće dobiti batine ili da će čak pobediti.

Nevezano što je Dare veliki i human čovek, mučno mi je bilo da gledam kako se bacaka  po ringu onim svojim otromboljenim telom, žarko želeći da radi ono što ne ume. Ono što ume da radi ( i što je mogao da radi možda najbolje od svih centara u Evropi), prestao je da radi pre godinu dana.U tih par minuta koje je proveo u ringu mogla je da se vidi naša trenutna situacija: košarkaši se tuku i pecaju ,lopovi zgrću pare, Megatrend doktori jure te lopove, a grobari umesto da mafijaše i lopove koji se međusobno poubijaju spuštaju u rupe , rukovode državom.

Miličić je izdržao rundu i po, mi ostali smo još ošamućeni i u konopcima. Jebem li ga dal će nas spasiti zvono.    

Ne znam šta drugi misle, ali za mene je najznačajniji trenutak u razvoju ljudskih prava i sloboda u zemlji Srbiji ,onaj kada je Vojvoda Šeki, posle dvanaestogodišnjeg kampovanja u haškom pritvoru, provalio socijalne mreže i blagodeti koje Youtube i Twitter  mogu da učine njegovoj karijeri. Brzi prenos informacija posredstvom interneta nam omogućava da svakog četvrtka , negde u popodnevnim časovima , odgledamo redovnu konferenciju za novinare koju Vojvoda drži u predstavništvu stranke, i koji je zasigurno najbolji stand-up nastup i najbolja live emisija na srpskoj medijskoj sceni. Pregledi se gomilaju iz dana u dan, narod se nasladjuje dok gleda kako Vojvoda ozbiljno- neozbljinim tonom istresa pikanterije i gadosti iz života naše političke elite, uz onaj njegov često iritantni cinizam i smisao za provokaciju.Nije to oduševljenje informacijama, godinama mi sve znamo o tim likovima, nešto iz raznih pristrasnih novina, nešto pokupimo u kafanskim razgovorima, nešto iz prve ruke od slučajnih svedoka pojedinih govnjivih dešavanja. To je oduševljenje time što Šeki priča naglas ono što bi svako od nas želeo makar jednom da istrese u javnost ili u kameru, ali nas uvek jebe strah od toga, šta će biti posle. Kako preživeti?

Ta famozna sloboda mišljenja i govora, i njena izvikana podgrupa „ govor mržnje“ je uvozni proizvod iz čuvene američke fabrike demokratije.To je taj Prvi amandman, deo „najsavršenijeg  ustava u istoriji“, na čijoj je zloupotrebi  i izgrađena ideja globalizma, u kojoj bi Amerika imala ulogu prvog najvećeg svetskog policajca i najvećeg svetskog monopoliste u oblasti zelenašenja. U suštini, nije to u osnovi bila tako nehumana ideja. Sećam se da sam na internetu jednom video sliku nekog grafita koji je glasio „ Demokratija je kada nisi zatvoren, zato što si bio otvoren“. Upravo to je trebala da bude srž cele stvari - da slobodno iskažeš svoje mišljenje i da ti zbog toga ne fali dlaka s glave.Međutim, čovek je kvarljiva roba, a oni koji imaju moć i lovu , večito jebu one koji je nemaju .To je i princip koje su usavršili vlasnici zelenih novčanica iz Vašingtona poslednjih decenija: pikiraj slabiju zemlju, podmaži par namazanih likova da zapale masu i stanovništvo, pa onda zavrti propagandu kako im tamošnja vlast ograničava ljudska prava i slobode, pa kad oboriš vlast, namesti svoje ljude tamo, pa ih jaši dok ne lipšu do kraja.Prost plan osvajanja kapitala , bez okrvavljenih ruku .Sloboda i demokratija.

U današnjim društvenim odnosima mediji su svakako najmoćnije sredstvo manipulacije slobodom govora. Još onomad , Tomas Džeferson, treći predsednik Ju-Es-And-Eja reče da bi uvek više voleo da ima „ novine bez vlade, nego vladu bez novina“, a to beše pre nekih 200 i kusur godina. Najveći živi svetski intelektualac Noam Čomski , u svom delu „Mediji, propagada, sistem“ izlaže 10 ključnih tačaka za upravljanje ljudima putem medija, odnosno prostije rečeno „10 načina za pišanje po sirotinji“. Kao prvu i najbitniju tačku , Čomski ističe preusmeravanje pažnje javnosti. „Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih  problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.”

Premijer Vučkela je svojevremeno bio dobar student. Dok je radio na mestu podguzne muve kod Vojvode Šekija, sigurno je morao da isčita gomile i gomile antiglobalističkih knjiga ( od Čomskog većeg antiglobaliste nema), pa je velika verovatnoća da je naleteo i na ovo delo. Pogotovo jer se slepo drži navedenih pravila i ne popušta ni milimetar.Dok su skapavali dalekovodi i ledile se trafostanice i bakarne žice po Majdanpeku, gledali smo po 10 puta kako se Bogićeviću stavljaju lisice na ruke i kako vrsni analitičari kao najveću pretnju prosperitetu Srbije  predstavljaju  pakleni i nadrealni savez Hrvati- Šešelj-Američke tajne službe . Onda okreneš kanal – a ono na Pinku direktan prenos depilacije Sorajine pičke.Pa opet okreneš kanal  i vidiš Bata Đošu kako grokće dok priča vic kod Lee Kiš, dok Zorica Marković meće sredinu leba u moču od pečenja i pomijari.

Danas je kao udarna vest u svim dnevnim novinama bila da je šlem spasio život ministru Antiću , a zaobilaznim putem, nekim poluilegalnim medijskim kanalima i za kafanskim stolovima si mogao da saznaš da su poreski inspektori po istom tom mračnom Majdanpeku lešinarili da utvrde zašto privrednici neevidentiraju promet robe!!! Zaboravili ljudi da je i fiskalna kasa električni aparat, i da je neizvodljivo da radi bez električne energije , pa se brže-bolje pokunjili i odmaglili u tople kancelarije bez ijedne napisane kazne.Putevi medijskog čarobnjaštva su beskrajni, a kompletna politička garnitura je primenjuje kao vaspitno sredstvo, kojom se ispira mozak i utiče na svest naroda.

I onda o toj opštoj atmosferi davanja anestezije narodu u jezik, Voja Šešelj ispada kriv što ponavlja ono što je pričao i pre svoje dvanaestogodišnje pauze, sve pod firmom „govora mržnje“.Osim onog komentara o Đinđiću koji je stvarno degutantan, šta mu se može zameriti? Što i dalje hoće Veliku Srbiju? Što ne voli Hrvate?Što opet etiketira ljude kao izdajnike?Pa sloboda govora i mišljenja nas uči da slobodno možeš da kažeš šta si naumio i šta ti se dopada a šta ne.Hrvatima se ne sviđa šta on govori o njima? Pa i oni ga mažu govnima iz dana u dan. Nije korektno nazivati ljude izdajnicima? Sve dok ga neko od prozvanih ne tuži za uvredu i klevetu, može da trtlja šta oće .

To je problem , što možeš da pričaš ono što želiš, sve dok to ne ide kontra vlasti i sistema. Što peder više nije peder, nego mora da bude gej. Što ne smeš da kažeš nekom da je lažov , nego da priča neistine.I sve tako , dok ti izražavanje u eufemizmima ne postane navika i dok ne postaneš srećan što imaš krov nad glavom, platu od 30.000 dindži mesečno, posao kod drčnog privatnika ili u propaloj državnoj firmi i pečenje za Novu godinu. Sve dok se civilizacijski točak ne vrati unazad i dok se ne uklopiš u ovo vreme u kome „biti izuzetan, znači biti prestupnik“.

U vreme kineskog jednoumlja svi su nosili one jednobojne plave košulje tzv. „maovke“ , kako bi iskazali odanost velikom vođi.Čini se da se bliži vreme kada će svako od nas morati da metne silikone u usne i da nauči da ukrsti prste na pravi način.