Primitivac

                                             (19.06.2013.god.)

 

Kako poslednji popis stanovništa iz 2011. godine kaže  u Srbiji nas ima 7 i kusur miliona .Koliko TV prijemnika po glavi jednog Srbina ima nije mi poznato.Verovatno začuđujuće mnogo, ako se uzme u obzir sve što proizvodi pokretnu sliku sa zvukom, počev od onih prepotopskih EI Minimatika pa do LCD, THC, FMP, Plazmi, nanotehnologija i ostalih čuda i muda.Pošto je ovo pravna država , pre neku godinu je uvedena obaveza plaćanja TV pretplate državnoj televiziji RTS – ili Javnom servisu Srbije ,kako glasi fensi naziv ovog medija.

Međutim , Srbin ne bi bio Srbin kada ne bi ispoljio tradicionalno gađenje i revolt prema obavezi plaćanja svih državnih nameta i harača, a posebno onih koji su toliko apsurdni , da ni sama vlast ne može da objasni zašto ih je uvela i čemu služe. Elem, obaveza se sastoji u tome da jednom mesečno ispuniš uplatnicu na određenu dinarsku svotu, koja će se kasnije sliti na račun Tijanićeve prćije, a za koje pare dotični mutivoda treba da ti obezbedi da makar sat vremena dnevno gledaš ono što voliš.Ali narod je mudro zaključio, da bata Tijanić ni za kakve novce neće odustati od toga da nam po milioniti put omogući da uživamo u tome kako Šurda igra sirtaki i brije zemljake iz Vlasotinca , dok se, recimo , na sred Katalonije ili Madrida, Mesi i Kristijano pred punim stadionom takmiče ko će sa više stila i lepote izbušiti protivničku mrežu.I tako je većina populacije zavrnula slavinu, jer je do zla boga neisplativo ulagati pare u Miru Adanju Stomak ili doživljaje sina Dragana koji šoferira na mopedu.Tijanić, besan, štancuje tužbe, traži ono što mu po „zakonu“ pripada i trenutno je možda najveći srpski poverilac.

Jedan događaj od pre par dana je me bacio u ozbiljno razmišljanje da izmirim svoju dužnost prema državi i da uplatim potrebnu sumu.I više od toga.

Drugi dnevnik RTS-a u pola 8. Na najavnoj špici red Vučića, pa red Šiptara, pa Vučić i Dačić zajedno, pa štrajkovi prosvetara , malinara,pa Đura Frizura , Tole i Džaja. Svakodnevnica.Iznenada, vest koja me je prodrmala kao jak elektrošok:

“Američki glumac Džejms Gandolfini, najpoznatiji po svojoj ulozi mafijaškog bosa u popularnoj seriji “Sopranovi”, preminuo je u 52. godini života”

 

                                                               

                                                                VUDI ALEN SA 130 KG

Da bi priča o Džimiju Gandolfiniju – Toni Sopranu mogla dostojno da se ispriča, valja se vratiti prvo u 1999.godinu. Te godine izvesni Dejvid Čejs, do tada anonimni ili poluanonimni filmski radnik, počinje da šalje raznim televizijskim stanicama širom SAD svoj životni projekat- seriju o usponu mafijaške porodice .Ogromna većina medija je ovakvu ideju ekspresno odbacila, jer je bilo totalno neisplativo započinjati serijale o Mafiji kada se zna da je ta priča već dostigla vrhunac sa Kumom 1,2, i 3, Skarfejsom, Karlitovim putem, Kraljem Njujorka. Muda  je imala jedino ekipa sa kablovskog medija pod nazivom HBO koji je pustila pilot epizodu “Porodice Soprano”. Ostalo je istorija , koja se sastoji iz 5 Zlatnih globusa i 21 EMI nagrada , i što je najbitnije  , sticanje kultnog statusa među igranim programima i jednim od najsnažnijih obeležja Američke i svetske pop kulture u 21. veku.

Sa serijom sam se upoznao , čini mi se , negde oko 2002. ili 2003. godine na Pinku. Iako sam tada još uvek i po godinama i po zrelosti, bio klinac, može se reći da sam tada bio u onom prelomnom dobu što se tiče formiranja socijalne inteligencije i smisla za humor. Prostije rečeno , to je bilo ono doba kada se opredeljuješ da li  će ti Žikina dinastija biti vrhunac kinematografije , ili ćeš radije da pogledaš par epizoda Mućki.Doba kada se uči kako da razlikuješ kvalitet od škarta, kada je pubertet u punom zamahu, kada se tražiš , osluškuješ sebe i polako počinješ da gradiš svoje stavove i ideale.

Glavni lik u seriji je Toni Soprano, capo kriminalne porodice iz Nju Džersija, koji pokušava da održi balans između posla i porodičnih odnosa. Kroz čitav serijal se prati njegov uspon u hijerarhiji podzemlja, odnosi sa njegovim potčinjenima, ali i odnosi sa njegovom suprugom, ćerkom, nesnalažljivim sinom , te sa njegovom sestrom , majkom i ujakom. Situacije koje mu nameće buran i brz život koji vodi ( seks, lova, nasilje) kao i mnogbrojni familijarni problemi i zavrzlame ,primoravaju ga  da se podvrgne psihoterapiji, sa sve prozakom, antidepresivima i drugim lekovima za sreću.

Sopranosi su bili prvi serijal sa mafijaškom tematikom koji je izuzetno realno i sa objektivnog stanovišta predstavio odnose u savremenim kriminalnim strukurama.Nije se sve svodilo na prikazivanje italoameričkih glavonja koji šibaju koks svake večeri, bahate se po noćnim klubovima  i zalivaju šampanjcem silikonske barbike.Njih muče problemi prosečnog savremenog čoveka, a čak i u najtoplijim ljudskim odnosa se nalazi i doza bezosećajnosti, hladnokrvnosti i podmuklosti.

Gandolfini je odmah preuzeo dominaciju nad čitavom pričom. Dugo pre i posle toga nisam video takvu energiju i takvu temeljitost u oslikavanju karaktera čoveka koji pokušava da ispliva iz močvare u kojoj se našao.Da bude strog i beskompomisan vodja i odgovorni pater familijas, u čemu ga sputavaju traume i nesigurnost iz detinjstva  usled nedovoljne majčinske i porodične ljubavi. U stvari lik Tonija Soprana se zasniva na paradoksu moći .Toni postaje zatočenik sopstvene moći – plivanja u novčanicama, karanju vrhunskih  lepotica ,uživanja u neograničenom luksuzu koji mu donosi njegov položaj.

Kako je Pink relativno brzo prestao da emituje seriju, morao sam da se snalazim i da pokupim kompletno izdanje  na piratskim diskovima.Kako me je još drmala pubertetska groznica, uticaj serije i besprekornog Džimija na mene bio je očigledan. Džimi me je naučio da između košulje i šuškavca uvek biram košulju, da bacim makserice u kantu za đubre, da čuka ide isključivo na levu ruku, i iznad svega da je porodica baza svakog čoveka i da su retki oni ljudi koji ostaju uz tebe u svim situacijama.

Pošto je stekao slavu TV ikone,Gandolfini je morao i da se nosi sa svim onim što slava donosi. Autoritet koji je plenio iz njega na snimanjima je nestajao kada se kamere ugase. Gledao je da svoju porodicu zaštiti od bliceva fotoaparata i novinara koji su zaradjivali hrpu dolara na njegovom imenu. Intervjue je retko davao a u jednom od njih je za sebe rekao da je „Vudi Alen od 130 kilograma“.Nakon što je postao veliko ime, ostvario je saradnju sa mnogim vrhunskim glumcima, između ostalih Robertom Redfordom i Travoltom , ali i podsetio na neke njegove ranije brilijantne minijature, recimo u Tarantinovoj „ Pravoj romansi“.

Serija se završava tako što Toni sa svojom porodicom sedi u malom restoranu brze hrane, nakon čega se vrata restorana otvaraju, a Toun isprati pogledom osobu koja je upravo ušla.Nakon tog kadra kreće odjavna špica. Ovim je najverovatnije ostavljeno gledaocima da sami, u svojoj mašti izaberu kakav će epilog biti. Ne verujem da bi iko od fanova izabrao da Toni umre od srčanog udara u nekom predgrađu Rima u kome je Gandolfini  tih dana boravio, spremajući se da bude član žirija na lokalnom filmskom festivalu.

Džejms Gandolfini je doživeo sudbinu sličnu kakvu su imali Džejms Din ili Džon Kazejl – došao je , izdominirao i otišao. Više nego dovoljno da dobiješ čitulju u Večernjim novostima , više nego dovoljno da postaneš i ostaneš legenda.

 

A šta se može više od toga?