PROPALI TALENTI SRPSKE KOŠARKE
Poznata je ona priča kako u svakom naselju u Srbiji koje ima teren za basket postoji makar jedan klinac koji je potencijalni košarkaški genije. Među tim pričama ima dosta baronisanja, mrsomuđenja, ali je činjenica da smo za ubacivanje lopte kroz obruč kudikamo talentovaniji nego za neke druge sportove koje uporno forsiramo ( ko je reko fudbal ?) i one za koje uopšte nismo nadareni, ali koji su postali in zbog jednog izuzetka koji potvrđuje pravilo (ko je reko Đovak ?).
E sad , na svu tu gomilu darovitih mladih ljudi ,retko kome se sklope kockice pa ispuni očekivanja. Nije to samo kod nas , tako je svugde. Još jedna izlizana fraza koja kaže da je „uspeh 90 % rada i 10 % talenta“ je dosta tačna . Jedino je Ajverson mogao da ubacuje 30 i kusur poena svakome, a da ga je boleo tuki da ustaje pre 3 popodne , jer je sinoć stukao u nos 100 grama koksa i iskapio galon Henesija.Jedino je Rodman uspeo da natera da se košarka prilagodi njegovom stilu života , a ne da on svoj život prilagođava košarci.
Čak i marljiv trening nije garancija da možeš da postaneš uspešan profesionalac. Sve se menja kada mlad i neiskvaren čovek , koji je od sveta video samo krevet i salu za trening ,namiriše novac i okusi sladak život. Još ako mozak i bistrina glave nisu na potrebnom nivou sve može da se okrene naopako.Zato će Darko Miličić kao svoj najbitniji trofej uz NBA prsten, da pokazuje glavu šarana kapitalca , kojeg je izvadio iz nekog italijanskog jezera prošlog leta.Kladim se da bi i Len Bias mogao štošta da ispriča na ovu temu...da nije pokojan već skoro 20 godina.
Ovo je priča o onim majstorima u nastajanju koji nisu imali sreću, pamet, volju, koji nisu mogli da se izbore sa maminim i tatinim sinovima košarkašima i onima kojima je falilio samo malo strpljenja pa da naprave nešto više.
DRAGAN LABOVIĆ
Labara je bio jedan jako dobar materijal za krilnog centra evropskog kalibra ,samo da je ludu glavu na vreme doveo u red. Svojevremeno mi je jedan trener mladjih kategorija FMP ispričao da su Tadija Dragićević i Labović dva strašna potencijala, ali da od njih neće biti ništa, jer ne poštuju nikakve autoritete , treniraju na svoju ruku, tvrdoglavi su i totalno nedisciplinovani , ali da im se dotad sve opraštalo jer su ekstremno talentovani.
Labović je bio jedan od najboljih igrača evropskog prvenstva za mlade u onoj strašnoj generaciji '87 koja je i osvojila titulu, a u kojoj su igrali Teodosić, Tepić , Paunić,Dragović. Sećam se da je toliko bio raznovrsniji od svojih vršnjaka da je mogao da napadne šutem za 3, leđima, fade away sa obe strane, jak u skoku...Tih godina za FMP razbija u Jadranskoj ligi sa nekih 20 poena u proseku, postaje MVP.
E tada kreće silaznom putanjom , Grčka, pa Nemačka, pa nekoliko timova u Rusiji, i vidno je bio da se već fizički zapustio, i da igra čisto da otalja posao i uzme pare koje mu po ugovoru sleduju.Široj javnosti se vratio u vidik kada je napičkarao Dudu Ivkovića preko novina i optužio ga da forsira Miškove igrače. Odbrusio je nešto u smislu „ samo vi gurajte u repku razne Koste Peroviće i pizde materine, a ja ću dalje da budem debeo i da dominiram“. Danas igra za neki beznačajni turski tim i bacio se na ugostiteljstvo, pošto je skoro otvorio neki restoran u BG.
NEMANJA ALEKSANDROV
Slična priča sa tužnim krajem. Čovek koji je trebao da bude lider toj moćnoj generaciji ' 87. Igrač koji sa 15 godina debituje za FMP, „Večernje novosti „ dolaze da rade intervju sa njim, a njemu zbirka iz matematike na stolu. Igrač mašina , koji u svom godištu nema dostojnog rivala i svima ubacuje preko 30 poena u proseku .Atleta sa 211 cm visine i perfektnom tehnikom.
Nemanja je najavljivan kao najbolji igrač Evrope u svom godištu, ali su mu povrede stajale na putu da ispuni sva predviđanja.Em što je doživeo sve moguće pehove, em što je u jednom delu karijere povukao potez da potpiše za Crvenu zvezdu, koja je tada bila pogon za upropaštavanje karijera mladih igrača.Nakon toga je bacao malo loptu u Olimpiji, malo po Italiji, pa je onda potpisao za neke belgijske anonimuse gde se delimično košarkaški rehabilitovao. Uživanje mi je bilo da gledam po internetu snimke kako se igra sa belgijskim diletantima i polukvalitetnim Amerikancima. Nakon toga provodi sezonu u Španiji , a danas je u Nemačkoj.
U međuvremenu se oženio Jasminom Ilić, košarkašicom, jednom vrh pičkom ,koju više znaju po slikanjima za razne muške novine nego po karijeri na terenima.
MLADEN ŠEKULARAC
Podaci na internetu kažu da je Mladen Šekularac Crnogorac, ali jebiga, ipak je karijeru napravio u Srbiji pa sam rešio da ga stavim na ovu listu .
Za one koji ne znaju ili ne mogu da se sete ko je Mladen Šekularac, nek vrate film jedno 15 godina unazad kad je FMP Železnika imao tim koji bi bez problema stucao celu današnju ABA ligu.Igrali su tu Miloje, Aškrabić, Goran Nikolić, a kasnije su tu bili Kecman , Bojan Popović i neki drugi jako dobri igrači.Šekularac je bio predvodnik spoljne linije, možda tada uz Vladu Radmanovića jedino nisko krilo u domaćim takmičenjima po svetskim standardima. Imao je nekih 203 cm, jak odraz i prvi korak i navežban šut za 3 poena.
Izašao je na draft 2001. godine , gde su ga kao 51. pika pokupili Dalas Meveriksi. Međutim u NBA nikad nije ni zaigrao, a brzo je i nestao sa velike scene. Neke zakulisne priče kažu da je za njega bilo pogubno što se na nekom turniru mladih reprezentacija najpre posvađao a potom i potukao sa Radmanovićem i da mu je to zatvorilo put da se iskaže u repki ( bio je strašan reprezentativni kalibar).Posle malo u velikom Virtusu iz Bolonje, malo po Belgiji, a zadnji podaci kažu da mu je poslednji klub bila Igokea 2010. godine. Otprilike u to vreme sam poslednji put gledao neki njegov meč, ličio je na one uterivače dugova iz mafijaških filmova, sa trimovanom bradom, namršten i sa jedno 10 kila mišića više nego inače.
MIROSLAV RADOŠEVIĆ & ALEKSANDAR ČUBRILO
U mnoštvu zajebanih stvari koje su se dešavale tokom devedesetih, jedina stvar u državi koja je bila u stalnoj ekspanziji bila je košarka. Naša najbolja generacija je harala planetom a domaća liga je bila takva da si iz nje bez problema mogao da regrutuješ igrača za nacionalni tim. Gotovo da nije postojao deo Srbije koji nije imao opasan sastav. Počev od Beočina, Subotice, Šapca, Čačka, Kraljeva, pa tradicionalno neugodni teren u Leskovcu gde Miljan Pavković i Žuća Mitić kao srpski Stokton i Meloun drže basket kliniku. Partizan je imao tada vrlo gotivnu i simpatičnu ekipu , a na mene su poseban utisak ustavljali Mire Radošević i Čubrilo.
Mire Radošević je poslednji kvalitetni čisti bek šuter koga smo proizveli ( čačanska škola, naravno). U svojoj igri je imao samo jednu dimenziju, u vidu perfektnog prangijanja za tri poena uz stilski najlepši izbačaj lopte, ali je i ta jednostranost u njegovoj igri bila dovoljna da ubacuje dvadeset i kusur koševa našim i evropskim timovima. Imao je tu neku eleganciju i nonšarlanciju u igri koja je godila oku, a uspeo je da bude deo i ekipe iz 97. godine koja je odbranila evropski tron.Svoj besprekorni šut i dar nije uspeo da iskoristi na najbolji način, igrao je dugo u Turskoj za skromnije ekipe i delovalo je kao da nema ambicije da puca na visoko i ganja karijeru, već da samo uživa u loptanju. Sada vrši neku funkciju u klubu iz svog rodnog grada , Slobodi Užice, video sam ga prošle godine u hali Čair,kako sedi na klupi za rezerve u odelcetu.
Drugi član ovog dvojca Aleksandar Čubrilo, je bio jedan kvalitetan atleta koga najviše pamtim po tome što je šutirao sa zemlje, bez skoka, bukvalno nisi mogao novine da podmetneš ispod njegovih patika. I pored te čudne mehanike šuta je imao jak odraz, dobar u prodoru , dobar na skoku, a u kontri je uvek bio prvi i često su išla dodavanja preko celog terena za njega.Bio je čist pozitivac, likom podsećao na Rodnija iz Mućki.Napolju nije ostvario neke bitne rezultate, jebala ga je povreda leđa zbok koje je i završio karijeru u 32. godini. Greota je što nije dobio makar minimalnu šansu u reprezentaciji, a bilo je i mogućnosti za to, jer tokom tih godina nismo imali igrače sa izraženim atleticimom na spoljnim pozicijama, u čemu je Čubrilo bio numero uno.
VLADIMIR RADMANOVIĆ
Ako zanemarimo Miličićevo nerealno drugo mesto na najjačem NBA draftu u poslednju dekadu i po, Miloša Vujanića kao najmaleroznijeg odličnog igrača u evropskim okvirima; nameće mi se zaključak da je Vlada Radmanović nejprotraćeniji biser naše košarke.Bez obzira na dugogodišnju NBA karijeru, gde je u pojedinim sezonama igrao i bitne uloge, ne mogu da se otmem utisku da je uz malo drukčije okolnosti i splet događaja Radman mogao da bude daleko najbolji evropski igrač dugi niz godina.
Na jutjubu još ima onih snimaka sa početka 21. veka , kada Radman u derbiju protiv Partizana hvata dva alley oop-a u najvišoj tački i nabija loptu kroz obruč, a malo posle u igri 1 na 1 izbacuje direktnog čuvara naskače skoro sa vrha reketa i zakucava!!! Snaga i veština, perfektan osećaj i mehanika šuta , a brzina prvog koraka kao najbolji bek. Sve to u neverovatnih 208 cm visine.U ruki sezoni u Sjetlu postiže fantastične procente u šutu za 3 poena (lejkersima 8 trojki) i učestvuje na all star vikendu.
Međutim ,uvek ga je krasio taj jebivetarski stav prema igri i prema obavezama, impulsivne i nepromišljene reakcije.Jednostavno kao da nije shvatao činjenicu da je u ozbiljnom svetu, da je profesionalac, da igranje basketa više nije laka zajebavancija, nego posao koji te lebom rani. Otud i onaj „snoubord incident“ u Lejkersima, kad mu se cela javnost smejala, a on svoju glupost platio masnim penalima u iznosu od pola miliona dolara i povredom ramena koja ga je odvojila od terena.
Nije sve bilo ni do njegove krivice. I treneri nacionalne ekipe su se poneli više puta prema njemu kao da je ružno pače srpske košarke. Tu je čuveni „ slučaj banana“ sa Karijem Pešićem, kada se Kari poneo kao neviđena seljačina i uskratio mu da se nađe na pobedničkom postolju i balkonu skupštine, a njegovu medalju prepustio „dežurnom mahaču peškirima“ Aleksandru Smiljaniću . Ili ko još može da zaboravi ono sramno prvenstvo iz 2005. i odlučujući meč protiv Francuza , kad je Vlada bio najbolji igrač naše ekipe u tom meču , pogodio 4 trojke , a onda ga Željko Obradivić izvede i zaboravi ga na klupi do kraja utakmice. Epilog je svima poznat , a Željko se sa onom konferencijom za štampu elegantno oslobodio svoje odgovornosti , tako što ga je nabio majke svim igračima a sebe predstavio kao najveću žrtvu. Još uvek sam uveren da bi utakmicu dobili bez problema da je Radman ostao u igri.
Radmanović je završio sa karijerom prošle godine u 32. Izmenjao je više NBA ekipa i bilo je primetno da nema više motiva da nastavlja dalje. Bole ga kurac, radio je uglavnom ono što je voleo i što je hteo i uzimao fine šuške za to. Glavu dajem da se do kraja života sa košakom više neće imati nikakve veze.