Primitivac

                                             (19.06.2013.god.)

 

Kako poslednji popis stanovništa iz 2011. godine kaže  u Srbiji nas ima 7 i kusur miliona .Koliko TV prijemnika po glavi jednog Srbina ima nije mi poznato.Verovatno začuđujuće mnogo, ako se uzme u obzir sve što proizvodi pokretnu sliku sa zvukom, počev od onih prepotopskih EI Minimatika pa do LCD, THC, FMP, Plazmi, nanotehnologija i ostalih čuda i muda.Pošto je ovo pravna država , pre neku godinu je uvedena obaveza plaćanja TV pretplate državnoj televiziji RTS – ili Javnom servisu Srbije ,kako glasi fensi naziv ovog medija.

Međutim , Srbin ne bi bio Srbin kada ne bi ispoljio tradicionalno gađenje i revolt prema obavezi plaćanja svih državnih nameta i harača, a posebno onih koji su toliko apsurdni , da ni sama vlast ne može da objasni zašto ih je uvela i čemu služe. Elem, obaveza se sastoji u tome da jednom mesečno ispuniš uplatnicu na određenu dinarsku svotu, koja će se kasnije sliti na račun Tijanićeve prćije, a za koje pare dotični mutivoda treba da ti obezbedi da makar sat vremena dnevno gledaš ono što voliš.Ali narod je mudro zaključio, da bata Tijanić ni za kakve novce neće odustati od toga da nam po milioniti put omogući da uživamo u tome kako Šurda igra sirtaki i brije zemljake iz Vlasotinca , dok se, recimo , na sred Katalonije ili Madrida, Mesi i Kristijano pred punim stadionom takmiče ko će sa više stila i lepote izbušiti protivničku mrežu.I tako je većina populacije zavrnula slavinu, jer je do zla boga neisplativo ulagati pare u Miru Adanju Stomak ili doživljaje sina Dragana koji šoferira na mopedu.Tijanić, besan, štancuje tužbe, traži ono što mu po „zakonu“ pripada i trenutno je možda najveći srpski poverilac.

Jedan događaj od pre par dana je me bacio u ozbiljno razmišljanje da izmirim svoju dužnost prema državi i da uplatim potrebnu sumu.I više od toga.

Drugi dnevnik RTS-a u pola 8. Na najavnoj špici red Vučića, pa red Šiptara, pa Vučić i Dačić zajedno, pa štrajkovi prosvetara , malinara,pa Đura Frizura , Tole i Džaja. Svakodnevnica.Iznenada, vest koja me je prodrmala kao jak elektrošok:

“Američki glumac Džejms Gandolfini, najpoznatiji po svojoj ulozi mafijaškog bosa u popularnoj seriji “Sopranovi”, preminuo je u 52. godini života”

 

                                                               

                                                                VUDI ALEN SA 130 KG

Da bi priča o Džimiju Gandolfiniju – Toni Sopranu mogla dostojno da se ispriča, valja se vratiti prvo u 1999.godinu. Te godine izvesni Dejvid Čejs, do tada anonimni ili poluanonimni filmski radnik, počinje da šalje raznim televizijskim stanicama širom SAD svoj životni projekat- seriju o usponu mafijaške porodice .Ogromna većina medija je ovakvu ideju ekspresno odbacila, jer je bilo totalno neisplativo započinjati serijale o Mafiji kada se zna da je ta priča već dostigla vrhunac sa Kumom 1,2, i 3, Skarfejsom, Karlitovim putem, Kraljem Njujorka. Muda  je imala jedino ekipa sa kablovskog medija pod nazivom HBO koji je pustila pilot epizodu “Porodice Soprano”. Ostalo je istorija , koja se sastoji iz 5 Zlatnih globusa i 21 EMI nagrada , i što je najbitnije  , sticanje kultnog statusa među igranim programima i jednim od najsnažnijih obeležja Američke i svetske pop kulture u 21. veku.

Sa serijom sam se upoznao , čini mi se , negde oko 2002. ili 2003. godine na Pinku. Iako sam tada još uvek i po godinama i po zrelosti, bio klinac, može se reći da sam tada bio u onom prelomnom dobu što se tiče formiranja socijalne inteligencije i smisla za humor. Prostije rečeno , to je bilo ono doba kada se opredeljuješ da li  će ti Žikina dinastija biti vrhunac kinematografije , ili ćeš radije da pogledaš par epizoda Mućki.Doba kada se uči kako da razlikuješ kvalitet od škarta, kada je pubertet u punom zamahu, kada se tražiš , osluškuješ sebe i polako počinješ da gradiš svoje stavove i ideale.

Glavni lik u seriji je Toni Soprano, capo kriminalne porodice iz Nju Džersija, koji pokušava da održi balans između posla i porodičnih odnosa. Kroz čitav serijal se prati njegov uspon u hijerarhiji podzemlja, odnosi sa njegovim potčinjenima, ali i odnosi sa njegovom suprugom, ćerkom, nesnalažljivim sinom , te sa njegovom sestrom , majkom i ujakom. Situacije koje mu nameće buran i brz život koji vodi ( seks, lova, nasilje) kao i mnogbrojni familijarni problemi i zavrzlame ,primoravaju ga  da se podvrgne psihoterapiji, sa sve prozakom, antidepresivima i drugim lekovima za sreću.

Sopranosi su bili prvi serijal sa mafijaškom tematikom koji je izuzetno realno i sa objektivnog stanovišta predstavio odnose u savremenim kriminalnim strukurama.Nije se sve svodilo na prikazivanje italoameričkih glavonja koji šibaju koks svake večeri, bahate se po noćnim klubovima  i zalivaju šampanjcem silikonske barbike.Njih muče problemi prosečnog savremenog čoveka, a čak i u najtoplijim ljudskim odnosa se nalazi i doza bezosećajnosti, hladnokrvnosti i podmuklosti.

Gandolfini je odmah preuzeo dominaciju nad čitavom pričom. Dugo pre i posle toga nisam video takvu energiju i takvu temeljitost u oslikavanju karaktera čoveka koji pokušava da ispliva iz močvare u kojoj se našao.Da bude strog i beskompomisan vodja i odgovorni pater familijas, u čemu ga sputavaju traume i nesigurnost iz detinjstva  usled nedovoljne majčinske i porodične ljubavi. U stvari lik Tonija Soprana se zasniva na paradoksu moći .Toni postaje zatočenik sopstvene moći – plivanja u novčanicama, karanju vrhunskih  lepotica ,uživanja u neograničenom luksuzu koji mu donosi njegov položaj.

Kako je Pink relativno brzo prestao da emituje seriju, morao sam da se snalazim i da pokupim kompletno izdanje  na piratskim diskovima.Kako me je još drmala pubertetska groznica, uticaj serije i besprekornog Džimija na mene bio je očigledan. Džimi me je naučio da između košulje i šuškavca uvek biram košulju, da bacim makserice u kantu za đubre, da čuka ide isključivo na levu ruku, i iznad svega da je porodica baza svakog čoveka i da su retki oni ljudi koji ostaju uz tebe u svim situacijama.

Pošto je stekao slavu TV ikone,Gandolfini je morao i da se nosi sa svim onim što slava donosi. Autoritet koji je plenio iz njega na snimanjima je nestajao kada se kamere ugase. Gledao je da svoju porodicu zaštiti od bliceva fotoaparata i novinara koji su zaradjivali hrpu dolara na njegovom imenu. Intervjue je retko davao a u jednom od njih je za sebe rekao da je „Vudi Alen od 130 kilograma“.Nakon što je postao veliko ime, ostvario je saradnju sa mnogim vrhunskim glumcima, između ostalih Robertom Redfordom i Travoltom , ali i podsetio na neke njegove ranije brilijantne minijature, recimo u Tarantinovoj „ Pravoj romansi“.

Serija se završava tako što Toni sa svojom porodicom sedi u malom restoranu brze hrane, nakon čega se vrata restorana otvaraju, a Toun isprati pogledom osobu koja je upravo ušla.Nakon tog kadra kreće odjavna špica. Ovim je najverovatnije ostavljeno gledaocima da sami, u svojoj mašti izaberu kakav će epilog biti. Ne verujem da bi iko od fanova izabrao da Toni umre od srčanog udara u nekom predgrađu Rima u kome je Gandolfini  tih dana boravio, spremajući se da bude član žirija na lokalnom filmskom festivalu.

Džejms Gandolfini je doživeo sudbinu sličnu kakvu su imali Džejms Din ili Džon Kazejl – došao je , izdominirao i otišao. Više nego dovoljno da dobiješ čitulju u Večernjim novostima , više nego dovoljno da postaneš i ostaneš legenda.

 

A šta se može više od toga?

 

Poznata je ona priča kako  u svakom naselju u Srbiji koje ima teren za basket postoji makar jedan klinac koji je potencijalni košarkaški genije. Među tim pričama ima dosta baronisanja, mrsomuđenja, ali je činjenica da smo za ubacivanje lopte kroz obruč kudikamo talentovaniji nego za neke druge sportove koje uporno forsiramo ( ko je reko fudbal ?) i one za koje uopšte nismo nadareni,  ali koji su postali in zbog jednog izuzetka koji potvrđuje pravilo (ko je reko Đovak ?).

E sad , na svu tu gomilu darovitih mladih ljudi ,retko kome se sklope kockice pa ispuni očekivanja. Nije to samo kod nas , tako je svugde. Još jedna izlizana fraza koja kaže da je „uspeh 90 % rada i 10  % talenta“ je dosta tačna . Jedino je Ajverson mogao da ubacuje 30 i kusur poena svakome, a da ga je boleo tuki da ustaje pre 3 popodne , jer je sinoć stukao u nos 100 grama koksa i iskapio galon Henesija.Jedino je Rodman uspeo da natera da se košarka prilagodi njegovom stilu života , a ne da on svoj život prilagođava košarci.

Čak i marljiv trening nije garancija da možeš da postaneš uspešan profesionalac. Sve se menja kada mlad i neiskvaren čovek , koji je od sveta video samo krevet i salu za trening ,namiriše novac i okusi sladak život. Još ako mozak i bistrina glave nisu na potrebnom nivou sve može da se okrene naopako.Zato će Darko Miličić kao svoj najbitniji trofej uz NBA prsten, da pokazuje glavu šarana kapitalca , kojeg je izvadio iz nekog italijanskog jezera prošlog leta.Kladim se da bi i Len Bias mogao štošta da ispriča na ovu temu...da nije pokojan već skoro 20 godina.

Ovo je priča o onim majstorima u nastajanju koji nisu imali sreću, pamet, volju, koji nisu mogli da se izbore sa maminim i tatinim sinovima košarkašima i onima kojima je falilio samo malo strpljenja pa da naprave nešto više.

                                               DRAGAN  LABOVIĆ

 

Labara je  bio jedan jako dobar materijal  za krilnog centra evropskog kalibra ,samo da je ludu glavu na vreme doveo u red. Svojevremeno mi je jedan trener mladjih kategorija FMP ispričao da su Tadija Dragićević i Labović dva strašna potencijala, ali da od njih neće biti ništa, jer ne poštuju nikakve autoritete , treniraju na svoju ruku, tvrdoglavi su i totalno nedisciplinovani , ali da im se dotad sve opraštalo jer su ekstremno talentovani.

Labović je bio jedan od najboljih  igrača evropskog prvenstva za mlade u onoj strašnoj generaciji  '87 koja je i osvojila titulu, a u kojoj su igrali Teodosić, Tepić , Paunić,Dragović. Sećam se da je toliko bio raznovrsniji od svojih vršnjaka da je mogao da napadne šutem za 3, leđima, fade away sa obe strane, jak u skoku...Tih godina za FMP razbija u Jadranskoj ligi sa nekih 20 poena u proseku, postaje MVP.

E tada kreće silaznom putanjom , Grčka, pa Nemačka, pa nekoliko timova u Rusiji, i vidno je bio da se već fizički zapustio, i da igra čisto da otalja posao i uzme pare koje mu po ugovoru sleduju.Široj javnosti se vratio u vidik kada je napičkarao Dudu Ivkovića preko novina i optužio ga da forsira Miškove igrače. Odbrusio je nešto u smislu „ samo vi gurajte u repku razne Koste Peroviće i pizde materine, a ja ću dalje da budem debeo i da dominiram“. Danas igra za neki beznačajni  turski tim i bacio se na ugostiteljstvo, pošto je skoro otvorio neki restoran u BG.

                                               NEMANJA  ALEKSANDROV

 

Slična priča sa tužnim krajem. Čovek koji je trebao da bude lider toj moćnoj generaciji ' 87. Igrač koji sa 15 godina debituje za FMP, „Večernje novosti „ dolaze da rade intervju sa njim, a njemu zbirka iz matematike na stolu. Igrač mašina , koji u svom godištu nema dostojnog rivala i svima ubacuje preko 30 poena u proseku .Atleta sa 211 cm visine i perfektnom tehnikom.

Nemanja je najavljivan kao najbolji igrač Evrope u svom godištu, ali su mu povrede stajale na putu da ispuni sva predviđanja.Em što je doživeo sve moguće pehove, em što je u jednom delu karijere povukao potez da potpiše za Crvenu zvezdu, koja je tada bila pogon za upropaštavanje karijera mladih igrača.Nakon toga je bacao malo loptu u Olimpiji, malo po Italiji, pa je onda potpisao za neke belgijske anonimuse gde se delimično košarkaški rehabilitovao. Uživanje mi je bilo da gledam po internetu snimke kako se igra sa belgijskim diletantima i polukvalitetnim Amerikancima. Nakon toga provodi sezonu u Španiji , a danas je u Nemačkoj.

U međuvremenu se oženio Jasminom Ilić, košarkašicom, jednom vrh pičkom ,koju više znaju po slikanjima za razne muške novine nego po karijeri na terenima.

                                                     MLADEN  ŠEKULARAC

 

Podaci na internetu kažu da je Mladen Šekularac Crnogorac, ali jebiga, ipak je karijeru napravio u Srbiji pa sam rešio da ga stavim na ovu listu .

Za one koji ne znaju ili ne mogu da se sete ko je Mladen Šekularac, nek vrate film jedno 15 godina unazad kad je FMP Železnika imao tim koji bi bez problema stucao celu današnju ABA ligu.Igrali su tu Miloje, Aškrabić, Goran Nikolić, a kasnije su tu bili Kecman , Bojan Popović i neki drugi jako dobri igrači.Šekularac je bio predvodnik spoljne linije, možda tada uz Vladu Radmanovića jedino nisko krilo u domaćim takmičenjima po svetskim standardima. Imao je nekih 203 cm, jak odraz i prvi korak i navežban šut za 3 poena.

Izašao je na draft 2001. godine , gde su ga kao 51. pika pokupili Dalas Meveriksi. Međutim u NBA nikad nije ni zaigrao, a brzo je i nestao sa velike scene. Neke zakulisne priče kažu da je za njega bilo pogubno što se na nekom turniru mladih reprezentacija najpre posvađao a potom i potukao sa Radmanovićem i da mu je to zatvorilo put da se iskaže u repki ( bio je strašan reprezentativni kalibar).Posle malo u velikom Virtusu iz Bolonje, malo po Belgiji, a zadnji podaci kažu da mu je poslednji klub bila Igokea 2010. godine. Otprilike u to vreme sam poslednji put gledao neki njegov meč, ličio je na one uterivače dugova iz mafijaških filmova, sa trimovanom bradom, namršten i sa jedno 10 kila mišića više nego inače.

                                                MIROSLAV  RADOŠEVIĆ  &  ALEKSANDAR  ČUBRILO

 

U mnoštvu zajebanih stvari  koje su se dešavale tokom devedesetih, jedina stvar u državi koja je bila u stalnoj ekspanziji bila je košarka. Naša najbolja generacija je harala planetom a domaća liga je bila takva da si iz nje bez problema mogao da regrutuješ igrača za nacionalni tim. Gotovo da nije postojao deo Srbije koji nije imao opasan sastav. Počev od Beočina, Subotice, Šapca, Čačka, Kraljeva, pa tradicionalno neugodni teren u Leskovcu gde Miljan Pavković i Žuća Mitić kao srpski Stokton i Meloun  drže basket kliniku. Partizan je imao tada vrlo gotivnu i simpatičnu ekipu , a na mene su poseban utisak ustavljali Mire Radošević i Čubrilo.

Mire Radošević je poslednji kvalitetni čisti bek šuter koga smo proizveli ( čačanska škola, naravno). U svojoj igri je imao samo jednu dimenziju, u vidu perfektnog prangijanja za tri poena uz stilski najlepši izbačaj lopte, ali je i ta jednostranost u njegovoj igri bila dovoljna da ubacuje dvadeset i kusur koševa našim i evropskim timovima. Imao je tu neku eleganciju i nonšarlanciju u igri koja je godila oku, a uspeo je da bude deo i ekipe iz 97. godine koja je odbranila evropski tron.Svoj besprekorni šut i dar nije uspeo da iskoristi na najbolji način, igrao je dugo u Turskoj za skromnije ekipe i delovalo je kao da nema ambicije da puca na visoko i ganja karijeru, već da samo uživa u loptanju. Sada vrši neku funkciju u klubu iz svog rodnog grada , Slobodi Užice, video sam ga prošle godine u hali Čair,kako sedi na klupi za rezerve u odelcetu.

Drugi član ovog dvojca Aleksandar Čubrilo, je bio jedan kvalitetan atleta koga najviše pamtim po tome što je šutirao sa zemlje, bez skoka, bukvalno nisi mogao novine da podmetneš ispod njegovih patika. I pored te čudne mehanike šuta je imao jak odraz, dobar u prodoru , dobar na skoku, a u kontri je uvek bio prvi i često su išla dodavanja preko celog terena za njega.Bio je čist pozitivac, likom podsećao na Rodnija iz Mućki.Napolju nije ostvario neke bitne rezultate, jebala ga je povreda leđa zbok koje je i završio karijeru u 32. godini. Greota je što nije dobio makar minimalnu šansu u reprezentaciji, a bilo je i mogućnosti za to, jer tokom tih godina nismo imali igrače sa izraženim atleticimom na spoljnim pozicijama, u čemu je Čubrilo bio numero uno.

                                                                VLADIMIR  RADMANOVIĆ

 

Ako zanemarimo Miličićevo nerealno drugo mesto na najjačem NBA draftu u poslednju dekadu i po, Miloša Vujanića kao najmaleroznijeg odličnog igrača u evropskim okvirima; nameće mi se zaključak da je Vlada Radmanović nejprotraćeniji biser naše košarke.Bez obzira na dugogodišnju NBA karijeru, gde je u pojedinim sezonama igrao i bitne uloge, ne mogu da se otmem utisku da je uz malo drukčije okolnosti i splet događaja Radman mogao da bude daleko najbolji evropski igrač dugi niz godina.

Na jutjubu još ima onih snimaka sa početka 21. veka , kada Radman u derbiju protiv Partizana hvata dva alley oop-a u najvišoj tački i nabija loptu kroz obruč, a malo posle u igri 1 na 1 izbacuje direktnog čuvara naskače skoro sa vrha reketa i zakucava!!! Snaga i veština, perfektan osećaj i mehanika šuta , a brzina prvog koraka kao najbolji bek. Sve to u neverovatnih 208 cm visine.U ruki sezoni u Sjetlu postiže fantastične procente u šutu za 3 poena (lejkersima  8  trojki) i učestvuje na all star vikendu.

Međutim ,uvek ga je krasio taj  jebivetarski stav prema igri i prema obavezama, impulsivne i nepromišljene reakcije.Jednostavno kao da nije shvatao činjenicu da je u ozbiljnom svetu, da je profesionalac, da igranje basketa više nije laka zajebavancija, nego posao koji te lebom rani. Otud i onaj „snoubord incident“ u Lejkersima, kad mu se cela javnost smejala, a on svoju glupost platio masnim penalima u iznosu od pola miliona dolara i povredom ramena koja ga je odvojila od terena.

Nije sve bilo ni do njegove krivice. I treneri nacionalne ekipe su se poneli više puta prema njemu kao da je ružno pače srpske košarke. Tu je čuveni „ slučaj banana“ sa Karijem Pešićem, kada se Kari poneo kao neviđena seljačina i uskratio mu da se nađe na pobedničkom postolju i balkonu skupštine, a njegovu medalju prepustio „dežurnom mahaču peškirima“ Aleksandru Smiljaniću . Ili ko još može da zaboravi ono sramno prvenstvo iz 2005. i odlučujući meč protiv Francuza , kad je Vlada bio najbolji igrač naše ekipe u tom meču , pogodio 4 trojke , a onda ga Željko Obradivić izvede i zaboravi ga na klupi do kraja utakmice. Epilog je svima poznat , a Željko se sa onom konferencijom za štampu elegantno oslobodio svoje odgovornosti   , tako što ga je nabio majke svim igračima a sebe predstavio kao najveću žrtvu. Još uvek sam uveren da bi utakmicu dobili bez problema da je Radman ostao u igri.

Radmanović je završio sa karijerom prošle godine u 32. Izmenjao je više NBA ekipa i bilo je primetno da nema više motiva da nastavlja dalje. Bole ga kurac, radio je uglavnom ono što je voleo i što je hteo i uzimao fine šuške za to. Glavu dajem da se do kraja života sa košakom više neće imati nikakve veze.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.