Primitivac

„Super je biti kao Ćenta, Dugi ili Arkan.Ne valja samo što te na kraju ubiju“

               (izjava „mladih lavova“ iz zatvora u Sremskoj Mitrovici)

Danas nas je veb sajt uticajnog medija pod naslovom B92 tačka net obavestio da se navršilo tačno dvadeset godina od prvog emitovanja dokumentarca „ Vidimo se u čitulji“, filma koji je vremenom postao pečat dizel ideologije devedesetih, i svojevrsna biblija ili očenaš koju moraš da naučiš napamet , ako želiš da se ostvariš u karijeri sa one strane zakona.

Deo sam generacije 90+, i za „Čitulju „ smo moji vršnjaci i ja saznali relatnivno kasno. Demokratska revolucija je već bila okončana, tadašnja SRJ je već bila pred ulazom u čmarinu Juropske unije, a Šiptarija je već finalizirala planove  za proslavu dana državnosti Kosova Republjik , i hladili šampanj koji će zajedno sa svojim američkim prijateljima ispiti 2007.godine.Međutim te 2005/6 godine, CD sa „Čituljom“ se kod nas, uspaljenih pubertetlija bolje kotirao nego paket DVD sa 6 pornića koje smo nabavljali na buvljaku.I malo po malo , svako je od nas vremenom znao u kom hotelu je ubijen Knele, Kriletove monologe o hiljadama i hiljadama sklekova, i ko se sve slikao ispred Šljukinog poršea .A shodno onoj staroj engleskoj monkey see- monkey do, oni drugari sa manjkom mozga a sa viškom muda su probali da kopiraju naše nove junake. Jebiga, težak je to period kada moraš da se odlučiš da li će ti idoli biti ti špiclovi sa video zapisa ili ćeš da budeš mudar i da probaš da se pronađeš neđe gde imaš izvesniju budućnost, ma koliko te usijana glavudža terala da radiš sranja koja ti pumpaju adrenalin u telo.

Ali bez obzira na sve , moja generacija je imala tu sreću ( ili nesreću ) da svoju najraniju mladost provede u post- dizel vremenu. Tada su počela da važe drugačija pravila, da se uči iz grešaka koje su maheri iz devedesetih pravili,  koje smo mi , musavi klinci , još bili zeleni da ukapiramo.Glave smo nekako sačuvali , a tek ćemo da vidimo da li smo zbog toga dobro prošli.

Kad se podvuče crta, i kada upitaš brojke, dobiješ odgovor da su samo 4 „glumca“ iz filma ostali živi.Malo ko je od njih doživeo da baci kašiku kod kuće, u svom krevetu.Od onih što su su ostali na nogama, dvojica su sitne ribe, small potatoes- Rutović je uplovio u legalan biznis i živi mirno, a Krile postaje ultimativni rijaliti šou junak, omnipotentno biće koje radi sve ( a u suštini ništa) i kome je kao blagoslov sa neba pao razvitak socijalnih mreža u kojima će da širi „kristijanizam“.

Junaci „Čitulje“ su bili pioniri modernizacije kriminala u Srbiji, prvi mačići koji se puštaju u vodu.Oni su bili kao Nokia 3310 koji su pametni muljatori vremenom uspeli da preprave u novi Iphone.I kada sam pre odredjenog vremena ponovo pogledao film, sada sa mnogo više životnog iskustva, vidim da je u pitanju idealan praktikum koji je politički ološ koji nas jaše godinama koristio sa jednim jedinim ciljem : kako ukrasti pare a ne biti uBiven. Ili zaglaviti mardelj.

Podešavam vremeplov na tu epohalnu 1995. „Čitulja „ prvi put izlazi na male ekrane, Vučkela i Master Tomo vreme provode ljubeći skute Vojvodi i titrajući mu jajca ; ministar Gašlja pritišće zadnju pločicu na zid nekog kupatila; Živković konačno izlazi na beli dan iz šahte u koju ga je spakovao čuveni Lule; a Čeda se sprema za ulogu studentskog Če Gevare dok proždire tanjir pasulja u studenstkoj menzi.

U međuvremenu, heroji iz filma jedan po jedan polako idu za Kanadu; Srđan Dragojević izbacuje „ Rane“ 1997., da do kraja izvrši lobotomiju mladog srpskog mesa i stavi im pištolj u ruke i metak u glavu.Autsajderi iz gornjeg pasusa, ćute, gledaju, pamte tudje greške i prelaze na tašne i mašne.Recept je: napravi prejebotinu, uzmi pare, jedan deo operi, drugi deo podeli sa budžama na položaju , pamet u glavu a dupe uza zid, jer pokriveno dupe muve ne pljuju.I tako mic po mic – od Bata Trlaje dobijemo Čumeta , od Čumeta dobijemo Koleta, i lanac mutacije ostaje otvoren.“Čitulja „ dalje kruži , sada više kao raritet, ne više kao udžbenik za polaznike u školi kriminala, već kao šarmantni spomenar koje tajkuni i maheri prljavih privatizacija gledaju u krevetu dok piju Henesi a Soraja im puši kurac.

Nastavka „Čitulje“ neće biti. Znanje koje sadšni tajkuni imaju prenosiće novim genracijama tet-a-tet. Ulog je veći, cifre su veči , rizik je veći.Da je kojim slučajem živ, Bata Trlaja bi danas bio noćni čuvar u nekoj propaloj državnoj fabrici.Pojeli bi ga mutirani krokodili u ogromnoj bari, mnogo veće od one na koju je upozoravao u leto 1995. u nekom voždovačkom kafiću.

I pogrešiše drugari sa devedesdvojke, nije ovo rodjendan „Čitulje“, ovo je više čitulja za „Čitulju“.Datum smrti se ne zna, ali se pretpostavlja da je preminula na prelazu u 21. vek .Od tada kamera stoji, trake su bez zvuka a kombinacije se kriju iza zatvorenih vrata.A i mi ćemo svi da se vidimo u čitulji , za 30 ,50 ili 100 godina.Kada ćemo da živimo bolje.