Primitivac

Pozadina cele ove priče je jako slična onoj s početka 1991.godine , kada je Željko Obradović, tada legitiman član one superjake SFRJ košarkaške selekcije rešio da stavi tačku na igračku karijeru i posveti se trenerskom poslu, ono što će mu  u narednim decenijama doneti svetske, evropske i olimpijske medalje i osam titula evroligaškog prvaka. Žoc uvek ističe da ga na takav potez opredelio razgovor sa legendarnim Profesorom Nikolićem , njegovim košarkaškim  mentorom koji ga je dugo ubedjivao da može biti bolji trener nego što je igrač, a kao igrač je bio odličan.

Došlo je ono čuveno finale iz 1992. godine, kasnije sankcije, pa veliki kambek naših momaka u godini 1995.U tim danima , Željko će istaknuti a kroz naredne godine i više puta ponoviti sledeće:

„Od igrača koje sam trenirao , najbolju osnovu da postanu dobri treneri Imaju Vlada Dragutinović i Aleksandar Đorđević.Vlada je smiren, razume igru i racionalan je , dok je Sale rodjeni pobednik , jak karakter.“

Sale Djordjević je svoj trenerski diplomski odbranio sa čistom desetkom. Uspelo je ono što mnogim iskunijim njuškama nije pošlo za rukom -da pretoči pritisak i teret u mogućnost a zadatke , obaveze u igri u lepotu.Ipak znao je ono što su znale i te iskune njuške pre njega- da je lepa igra najbolji način za pobedjivanje , ali da je najveća odgovornost na igračima onda kada treba igrati lepo i jednostavno. Znao je i gde svoje trenerske mentore treba da sledi a gde da ih izneveri. Od Željka je preuzeo princip „ da je svaka kretnja u napadu bolja od nikakve kretnje“, od Karija da brz i efikasan napad protiče iz čiste odbrane, i da prvo treba slomiti protivnika defanizvno , pa onda u napadu možeš da bacaš loptu i u publiku. Od Dude ivkovića, staru mudrost i pravilo, da nema velikih ekipa bez velikog čoveka u reketu , i da je ekstra pas i nesebičnost uvek uvod u bolji prostor za šut.

Ali svega toga ne bi bilo bez jedne stvari, možda i ključne za ovaj ogromni uspeh

Sale je uspeo da svojim šampionskim šmekom  da igrače liši pojedinačne sujete i da im nametne svoj autortet. To nije autoritet zasnovan na strahu, već na poverenju . Prvi je trener koji je Teodosića uspeo da nauči da biti najbolji igrač nije isto što i biti lider ekipe. Da se majstorstvo i rispekt od saigrača ne zaradjuju samo ako pogdoiš 4 trojke sa 10 metara ili im  pasovima nacrtaš čiste pozicije za šut, već da moraš da se boriš, da okrvaviš kolena igrajući odbranu, da pokažeš da radiš sve ono što i oni rade i da zaslužuješ da budeš ispred njih i da ih predvodiš.Tako da nema čoveka koji je zaslužniji za rehabilitaciju Miloševe karijere ( koja je u stagnaciji od onog triler polufinala iz 2009. sa Slovencima) od Saše Djordjevića. Teo će sigurno biti član idealne petorke šampionata, a ako se u nedelju uveče desi neko čudo, kakva se u košarci često dogadjaju, verovatno će se govoriti o njemu kao MVP igraču celog turnira.

Inekcija samopouzdanja koje je doneo meč sa Grcima , toliko je evidentna da je čak i napadački oganičeni Stefan Marković uspeo da protiv Francuza odigra najbolju napadačku košarku u svojoj reprezentativnoj karijeri , da Kalinićeva igra isijava sportskim bezobrazlukom (koji Ser Čarls Barkli nabolje opisuje rečenicom : „Idem ili da polomim tebe ili da se sam razbijem na komade“), i da se Bjelica konačno komforno oseća u onome što radi na terenu.

Kao i u životu i u košarci je samopouzdanje ključ uspeha – kada ga imaš , imaš i ono što nemaš; a kada ga nemaš, nemaš i ono što imaš. To je ono što Radulj Džabara tera da opravdava svoj nadimak, od Bogdana pravi Danilovića, od Bjelice Bodirogu, od Španaca razočarenje, a od Srbije (vice)šampiona sveta.

O meču protiv Amera nema šta da se kaže. Jednostavno, to će za nas biti najlakša i najlepša utakmica na turniru. Jer ne odmeravaš snage često sa ljudima za koje mnogo smatraju da su najbolji u onome čime se bave. I ako se desi ono što svi očekuju, pa se ova utakmica i izgubi sa 20, 30 razlike, to će biti normalna , regularna stvar. Zbog toga je strah od poraza  minimalan , a tih 40 minuta treba iskoristiti da se na pravi način zaokruži jedna fantastična basket priča.

Mi dakle, razloga za strepnju nemamo. Amerikanci su ti koji treba da se razmisle šta će i kako će.

Zašto?

Pa zato što je vreme pravih, nepobedivih drim timova daleka prošlost. Zato što niko od ovih igrača nikad neće postati NBA legenda , mudo, pobednik. Zato što će se za 20 godina govoriti o njima samo kao o dobrim igračima u svome vremenu, ali ništa više od toga.Zato što na terenu ne izgledaju zainteresovano, jer je njima veća stvar osvojiti NBA prsten nego postati svetski prvak . Zato što se Majk Križevski kao autoritet može nametnuti samo u svom dvorištu, na univerzitetskim terenima, i ispod grba Djuk Blu devilsa.

Zato što je Srbija ponovo počela da igra u ime igre koja se zove košarka , a ne u ime igrača kao pojedinaca i u ime taktike.

Zato što je Sale Djordjević navikao da bude šampion. A najjači je , kao što smo ponovo videli, kada svi misle da je izgubio.