Primitivac

Pozadina cele ove priče je jako slična onoj s početka 1991.godine , kada je Željko Obradović, tada legitiman član one superjake SFRJ košarkaške selekcije rešio da stavi tačku na igračku karijeru i posveti se trenerskom poslu, ono što će mu  u narednim decenijama doneti svetske, evropske i olimpijske medalje i osam titula evroligaškog prvaka. Žoc uvek ističe da ga na takav potez opredelio razgovor sa legendarnim Profesorom Nikolićem , njegovim košarkaškim  mentorom koji ga je dugo ubedjivao da može biti bolji trener nego što je igrač, a kao igrač je bio odličan.

Došlo je ono čuveno finale iz 1992. godine, kasnije sankcije, pa veliki kambek naših momaka u godini 1995.U tim danima , Željko će istaknuti a kroz naredne godine i više puta ponoviti sledeće:

„Od igrača koje sam trenirao , najbolju osnovu da postanu dobri treneri Imaju Vlada Dragutinović i Aleksandar Đorđević.Vlada je smiren, razume igru i racionalan je , dok je Sale rodjeni pobednik , jak karakter.“

 

Sale Djordjević je svoj trenerski diplomski odbranio sa čistom desetkom. Uspelo je ono što mnogim iskunijim njuškama nije pošlo za rukom -da pretoči pritisak i teret u mogućnost a zadatke , obaveze u igri u lepotu.Ipak znao je ono što su znale i te iskune njuške pre njega- da je lepa igra najbolji način za pobedjivanje , ali da je najveća odgovornost na igračima onda kada treba igrati lepo i jednostavno. Znao je i gde svoje trenerske mentore treba da sledi a gde da ih izneveri. Od Željka je preuzeo princip „ da je svaka kretnja u napadu bolja od nikakve kretnje“, od Karija da brz i efikasan napad protiče iz čiste odbrane, i da prvo treba slomiti protivnika defanizvno , pa onda u napadu možeš da bacaš loptu i u publiku. Od Dude ivkovića, staru mudrost i pravilo, da nema velikih ekipa bez velikog čoveka u reketu , i da je ekstra pas i nesebičnost uvek uvod u bolji prostor za šut.

Ali svega toga ne bi bilo bez jedne stvari, možda i ključne za ovaj ogromni uspeh

Sale je uspeo da svojim šampionskim šmekom  da igrače liši pojedinačne sujete i da im nametne svoj autortet. To nije autoritet zasnovan na strahu, već na poverenju . Prvi je trener koji je Teodosića uspeo da nauči da biti najbolji igrač nije isto što i biti lider ekipe. Da se majstorstvo i rispekt od saigrača ne zaradjuju samo ako pogdoiš 4 trojke sa 10 metara ili im  pasovima nacrtaš čiste pozicije za šut, već da moraš da se boriš, da okrvaviš kolena igrajući odbranu, da pokažeš da radiš sve ono što i oni rade i da zaslužuješ da budeš ispred njih i da ih predvodiš.Tako da nema čoveka koji je zaslužniji za rehabilitaciju Miloševe karijere ( koja je u stagnaciji od onog triler polufinala iz 2009. sa Slovencima) od Saše Djordjevića. Teo će sigurno biti član idealne petorke šampionata, a ako se u nedelju uveče desi neko čudo, kakva se u košarci često dogadjaju, verovatno će se govoriti o njemu kao MVP igraču celog turnira.

Inekcija samopouzdanja koje je doneo meč sa Grcima , toliko je evidentna da je čak i napadački oganičeni Stefan Marković uspeo da protiv Francuza odigra najbolju napadačku košarku u svojoj reprezentativnoj karijeri , da Kalinićeva igra isijava sportskim bezobrazlukom (koji Ser Čarls Barkli nabolje opisuje rečenicom : „Idem ili da polomim tebe ili da se sam razbijem na komade“), i da se Bjelica konačno komforno oseća u onome što radi na terenu.

Kao i u životu i u košarci je samopouzdanje ključ uspeha – kada ga imaš , imaš i ono što nemaš; a kada ga nemaš, nemaš i ono što imaš. To je ono što Radulj Džabara tera da opravdava svoj nadimak, od Bogdana pravi Danilovića, od Bjelice Bodirogu, od Španaca razočarenje, a od Srbije (vice)šampiona sveta.

 

O meču protiv Amera nema šta da se kaže. Jednostavno, to će za nas biti najlakša i najlepša utakmica na turniru. Jer ne odmeravaš snage često sa ljudima za koje mnogo smatraju da su najbolji u onome čime se bave. I ako se desi ono što svi očekuju, pa se ova utakmica i izgubi sa 20, 30 razlike, to će biti normalna , regularna stvar. Zbog toga je strah od poraza  minimalan , a tih 40 minuta treba iskoristiti da se na pravi način zaokruži jedna fantastična basket priča.

Mi dakle, razloga za strepnju nemamo. Amerikanci su ti koji treba da se razmisle šta će i kako će.

Zašto?

Pa zato što je vreme pravih, nepobedivih drim timova daleka prošlost. Zato što niko od ovih igrača nikad neće postati NBA legenda , mudo, pobednik. Zato što će se za 20 godina govoriti o njima samo kao o dobrim igračima u svome vremenu, ali ništa više od toga.Zato što na terenu ne izgledaju zainteresovano, jer je njima veća stvar osvojiti NBA prsten nego postati svetski prvak . Zato što se Majk Križevski kao autoritet može nametnuti samo u svom dvorištu, na univerzitetskim terenima, i ispod grba Djuk Blu devilsa.

Zato što je Srbija ponovo počela da igra u ime igre koja se zove košarka , a ne u ime igrača kao pojedinaca i u ime taktike.

Zato što je Sale Djordjević navikao da bude šampion. A najjači je , kao što smo ponovo videli, kada svi misle da je izgubio.

Prvi ispit karaktera Saleta Đorđevića, zna se, bio je u Istambulu 1992.godine. Čuveno izvođenje lopte Koprivice ispod obruča, Sale prima, šprinta uz desnu aut liniju, naskače i ubacuje preko direktnog čuvara trojku za pobedu . Partizan postaje i sve do danas ostaje najmlađa ekipa koja se okitila evroligaškom titulom. Đorđević postaje zvezda u usponu, kreću prvi unosni inostrani ugovori, dobre sezone u Evropi, gde je polako zidao svoje igračko ime . Ispit drugi- Evropsko prvenstvo u Atini 1995.god, prvi put nastup Jugoslovenske ekipe nakon zabrane zbog sankcija . Sale jedan od najkonstantnijih igrača u ekipi, a u finalu , Litvancima ubacuje 41 poen uz šut za 3 poena 9/12. Sledi odlazak, pa brzi povratak iz NBA lige , potom ponovo dominacija po evropskim ligama. Ispit treći – Italija 1997. godine, četvrtifinale protiv Hrvatske. Kao u Istambulu pre pet godina ranije, prima loptu ispred svog koša, dolazi do protivničke linije za 3 poena , diže se i pogađa u zadnjim sekundama.Epilog je svima poznat...

 

24 godine nakon početka njegovog igračkog uspona, Aleksandar Đorđević, dokazani šmeker, pobednik ,čvrst karakter i mangup , i na terenu i van njega ( oženio se Saškom, nekada top urbanom gradskom pičokom na koju je drkao ceo Beograd),nalazi se na još jednom ispitu svoje muškosti , ali ovaj put sa druge strane roštilja. Ovaj put pokraj terena sa trenerskom legitimacijom oko guše, bez prava da sam uzme loptu u ruke i reši problem ispred sebe.

Kada se naši momci u subotu , negde oko 18 sati budu borili sa ekipom Grčke , znaćemo zasigurno je li Saša Đorđević ima potencijal da bude onakav trener kakav je bio i igrač i da li su njegovi igrači sposobni da budu bolji nego što zapravo jesu .

Prva runda šampionata nas je ostavila u mnoštvu dilema. I dalje se ne zna šta možemo, koliko možemo, šta je naša igra, kako i preko koga napadamo, na koji način se branimo, gde su nam vrline a gde mane.Ovo zbog toga jer smo u tri ozbiljne utakmice u našoj grupi pokazali tri lica- protiv Francuza je bilo korektno ali nedovoljno koncentrisano, protiv Brazila 10 minuta savršenstva i 30 minuta dezorijentacije, a protiv Španaca možda i najbolje , ali nedovoljno dobro za takvog rivala.

Međutim , prednosti ovog nakaradnog sistema takmičenja, koja je FIBA uspostavila za ovu priliku, su to što imamo protivnika i u 1/8 finala i u eventualnom 1/4 finalu  , protiv kojih se može igrati i koji se mogu pobediti .Velike utakmice rađaju velike igrače, a pritisak odlučuje ko može biti a ko ne može biti veliki igrač. Sve u svemu u subotu uveče jasno ćemo znati : ko zna stvarno i ko zna pomalo, ko zna sve i ko zna ponešto. Ko je mali, srednji , velik , veći . I ima li možda neko potencijal da bude najveći.

 

Problem 1:  KAKO  IGRATI  PROTIV  GRKA ?

 

Grci su dobili svih svojih pet mečeva i to je za poštovanje, bez obizra na dosta lošiji kvalitet protivnika od naše. Hrvati su večito indisponirani i izduvani i bez karaktera, bez obzira na sastav, Argentina nije više Argentina od koje su se svima tresle gaće , već skup simpatičnih veterana. Portoriko je lep za pogledati , kao i svaka cirkuska atrakcija, ali to je to.

Videli smo Janisa Burusisa sa dabl dabl učinkom u proseku ( 13 poena i 10 skokova) , konkretnog Kajmakoglua, onog krakatog crnog meleza sa dugačkim prezimenom, koji atletski dominira, i Zizisa , Slukasa i Kalatesa u redovnom izdanju. Igraju čvrsto,igraju disciplinovano, svako vrši  svoje zaduženje i reklo bi se da je trener Kacikaris namestio igru kao precizni satni mehanizam.

Ali evidentan je jedan veliki nedostatak koji nema veze sa konkretnom igrom Grka. Nemaju lidera, nemaju glavno mudo, glavnu kosku ekipe. Nemaju igrača koji može da  izmisli poen , da improvizuje, da potraži loptu kad je gusto i da krene da odlučuje. Dijamantidis je rekao dovidjenja repki , a Spanulis je preskočio ovo takmičenje. U ovom sastavu Grci takvog igrača nemaju. Možda bi i mogli da ga imaju , ali Papanikolau pokazuje zavidan bol u kurcu za sve što se dešava oko njega u dosadašnim utakmica (jebiga, čovek potpisao u NBA, krenula lova) a kralj nerezonskih šuteva Vasilijadis nema tako veliku ulogu u ovom sistemu igre.

Nameće se rešenje da bi Grčka mogla da se pobedi pritiskom njihove spoljne linije , gde su mahom prosečni klupski igrači, kao i da se ne dozvoli da Adotekumpo pravi dominaciju u skoku u napadu i da ima prostor za trčanje.

Rešenje ovg problema nameće nova dva.

 

PROBLEM 2 : ULOGA NEMANJE  BJELICE

 

Plakati nad tužnom našom i Bjeličinom sudbinom više se ne isplati. Iako ima neljudske fizikalije, košarkaško znanje A klase ( šut, dribling , pregled igre), Nemanja nije rođen da bude veliki igrač, i to je tome tako. Jebiga , lepo se kaže da „džaba široka ramena ako su muda malena“.Međutim , greška svih dosadašnjih trenera je što se njemu gura da radi ono što ne ume , da bude vođa ekipe i se on pita šta i kako treba.Postaviti Nemanju Bjelicu za vodonošu ekipe , za igrača od zadatka nije greh , filmska industrija nas je naučila da se oskari dobijaju i za epizodne uloge. U ovoj konkretnoj situaciji , osnovni njegov zadatak je da izbaci Adetokumpa iz igre, jer jedino on fizički može da odgovori na njega.Dakle da spreči trčanje, ofanzivni skok, da ga isprati u kretnjama bez lopte , i da pokuša da napadne šutem u napadu , koji do sada nije puno koristio. Kontrola skoka , će biti jedno od odlučujućih bitaka za četvrtfinale, jer naši centri nisu skočni, a Printezis u tom segmentu igre jede i Birčevića i Simonovića.

 

PROBLEM 3 : BOGDANOV TRENUTAK ISTINE

 

Mizerni procenti šuta, sporo razmišljanje i kontrola lopte u napadu , sramotna, gotovo uličarska timska i individualna odbrana- tu su dosadašnji prilozi za highlights video Bogadana Bogdanovića na ovom prvenstvu. Ove sezone je sebi natovario pozamašan balast na leđa- najbolji mladi igrač evrolige, najbolji igrač partizana i top projekat srpske košake za budućnost. Sam je postavio visoke standarde koje sad treba makar da opravda. Evidentno je da još ne može da se navikne da reprezenacija nije Partizan , da ovde nema non stop četri igrača koji trče i rade i bore se , kako bi on dobio loptu u napadu i izbacao svoju porciju šuteva i prodora. Filozofija Saletove igre je drugačija – zaradi pravo na divljanje u napadu, time što ćeš da pokidaš u odbrani . Znamo svi da Bogdan živi od lopti i od šuteva, da voli igru na ivici brijača, da voli da odlučuje, ali ovo nije Evroliga, nije dvokružni sistem takmičenja, već je svaka utakmica borba za goli život. Nema kalkulacija , nema popravnog. Od 40 minuta meča sa Grcima zavisi hoćemo li dobiti „novog Danilovića „ kako su ga već proglasili naši stručnjaci. Danilović je u njegovim godinama bio X faktor igre evropskog prvaka Partizana.Ako ne uspe da se uspešno nosi sa osrednjom bekovskom formacijom Grka, pored njegovog imena će stajati veliki znak pitanja koji će ga itekako saplitati u godinama koje slede.